Manastir Gornjak

Manastir Gornjak

Detalji

Manastir Gornjak

Manastir Gornjak
Manastir-Gornjak-2.jpg
Osnovni podaci
Jurisdikcija SPC
Osnivanje 1378
Osnivač Spiridon
Upravnik igumanija Veronika Paunković
Mesto Reka Mlava, Žagubica
Država  Srbija

Manastir Gornjak se nalazi u dolini reke Mlave, između Petrovca na Mlavi i Žagubice, 65 km jugoistočno od Požarevca, odnosno na 18 km od Petrovca ka Žagubici. Izgrađen je u periodu od 1376-1380. godine kao zadužbina kneza Lazara. Sudeći po mnogobrojnim pomenima u istorijskim izvorima, u manastiru se živelo bez prekida. Od srednjovekovnih građevina sačuvale su se glavna manastirska crkva, posvećena Vavedenju i kapela u pećini, posvećena Svetom Nikoli.[1]

Po osnovnoj arhitektonskoj zamisli, gornjačka crkva pripada moravskoj školi. Vavedenjska crkva ima trolisnu osnovu sa kupolom. Priprata je naknadno dozidana, kao i zvonik sa tremom. Živopis je slabo očuvan, a 1847. godine preslikao ga je Živko Pavlović, slikar iz Požarevca. Boljom očuvanošću odlikuju se preostale freske u kapeli Svetog Nikole. Poznati srpski pisac, Đura Jakšić, napisao je poemu „Put u Gornjak“.

Perspektiva

Manastir Ždrelo, kasnije nazvan Gornjak, na maloj zaravni iznad leve obale Mlave ispod strmih litica planine Ježevca, zadužbina je kneza Lazara. Okolni predeo toliko je lep i živopisan, da je Đura Jakšić u oduševljenju pevao: „Od Velikog Sela do samoga Ždrela, ko da je vila neka ćilim razastrela“. Feliks Kanic je zapisao: „Zastali smo kao opčinjeni raskošnom idilom ovog predela gde su boravili srpski pustinjaci“.

Manastir je podignut 1378. godine, kada je knez izdao i osnivačku povelju, a patrijarh Spiridon je svojom duhovnom vlašću potvrdio. Kao motiv izgradnje manastira, knez Lazar navodi želju da učini mali prinos Bogorodici „s nadom u njenu pomoć na Strašnom sudu Hristovom“. Ali, osim duhovnih, mogući su i izvesni državnički razlozi za podizanje ovog manastira. Naime, Lazar je tek ovladao ovim krajevima, pa je hteo da to obeleži svojom zadužbinom. Sledeće zime ili proleća, Radič sin Branka Rastislavića zbaci vlast Lazarevu, a kako su manastir i ktitorska kompozicija u crkvi, prikazujući Lazara i njegovu porodicu na to još uvek podsećali, oštetio je manastir. Do maja 1379. godine Lazar je ponovo potukao Radiča i oduzeo mu imanja, a manastir dao tek pristiglom Grigoriju Sinajitu — Mlađem, koji se sa bratstvom potrudio „o vzdviženiji i szdaniji hrama togo i o ineh vešteh“ ali s novčanom „pomoštiju gospodina kneza Lazara“. Iste godine Lazar izdaje drugu povelju koju je takođe potvrdio srpski patrijarh. Ukoliko to nije kasnija interpolacija (falsifikat), manastir je izuzet iz vlasti nadležnog episkopa, osim u duhovnim poslovima i pravu pominjanja, a monasima je ostavljeno pravo da sami biraju svog igumana. Za izdržavanje manastira i bratstva, Lazar je darovao Gornjaku mnoga sela u Braničevu, Stigu, Homolju i Podunavlju. Originalne povelje nisu sačuvane, već su do nas došle u kasnijem i dosta lošem prepisu, pri čemu su prva kneževa povelja i obe patrijarhove sastavljene ujedno, dok je druga kneževa povelja izgubljena. Ovakvu povelju objavili su: Franc Miklošič (po prepisu Joakima Vujića) i Šafarik (po prepisu Vuka Karadžića).

Istorija[uredi | uredi izvor]

Za vreme trajanja srednjovekovne srpske države manastir je uživao sva prava iz osnivačke povelje kao i veliki ugled u narodu i monaštvu. Za ovo je imao zahvaliti pre svega ugledu svoga ktitora kneza Lazara koji se opredelio za Carstvo nebesko, jer „zemaljsko je za malena carstvo, a nebesko uvek i do veka“. Iguman manastira Gornjaka zamonašio je oko 1503. godine despota Đorđa Brankovića, unuka despota Đurđa od sina Stefana slepog, davši mu ime Maksim.

Ipak, tursko ropstvo donelo je mnoge nevolje kako narodu tako i monasima. Prvi popis za turske uprave beleži Vavedenje u Ždrelu zajedno sa selom Bistricom, i zajedničkim obavezama. Manastir je „nastanjen“ tj u njemu žive monasi. U prvoj polovini XVI veka popis beleži u manastiru šest kaluđera, a godišnji prihod sultanovoj blagajni iznosi 437 akči. Kasniji popisi beleže napredak manastira jer u njemu živi osam monaha a godišnji prihod od ušura (najviše od šire) i drugih dažbina iznosi čak 2.681 akču. Popis iz vremena Murata III (1574-1595), svedoči da manastir opada, jer se broj monaha smanjio na dvojicu, a godišnji prihod iznosi samo 1.000 akči. U ovom popisu javlja se prvi put novo ime manastira — Gornjak. Ime ne dolazi od naziva zapadnog vetra, već od „gornjeg grada“. Naime, Gornjačka klisura je prepuna ostataka starih utvrđenja: na visu Vukanu je gradić kao i na Uzengiji, na suprotnoj strani na Ježevcu stražara osmatračnica sa koje se vidi čitav predeo, sve do Beograda. Kraj reke su postojale zidane kapije koje su zatvarale taj jedini i mučni prolaz u Homolje.

Istoriju manastira slabo poznajemo, a oskudni su podaci o njegovim igumanima, monasima, inventaru i imovini. Njegovi su monasi učesnici svih zbegova i seoba kojima je bio izložen ceo srpski narod. Letopisi beleže da je despot Đurađ 1437. predao Turcima gradove Višeslav i Ždrelo: „togda preseljenije mnogim inokom ot svojih vitališt bi“. Kako su monasi sa sobom nosili i svoje knjige i dragocenosti, to se one nalaze rasute po mnogim fruškogorskim manastirima. Tako se u Remeti nalazi rukopisni zbornik propovedi svetog Grigorija Bogoslova, pisan 1628. godine. Austrijsku okupaciju severne Srbije, shodno odlukama Požarevačkog mira (1718), Gornjak je dočekao u ruševinama. Obnovljenog ga je video Maksim Ratković, egzarh beogradskog mitropolita i opisao: „crkva je stara, sa jednim trulom (kubetom) ... ozgo šindrom pokrivena, neokrečena, bez zvona“. U manastiru živi samo jedan monah, a sva imovina je vinograd od 15 jutara.

Na crkvenonarodnom saboru u Sremskim Karlovcima 1735. godine učestvovao je i Danilo, iguman gornjački. Godine 1743. pominje se iguman Maksim čiji je srebrom pozlaćeni krst sačuvan. On je dozidao spoljašnju pripratu uz manastirsku crkvu, a na potesu zvanom „Ključ“ podigao je skrivnicu u koju su se sklanjali monasi i manastirske dragocenosti pred naletom Turaka, pošto su paljenja i rušenja u ovom veku bila česta. Uskoro su ga Turci 1765. godine razorili i spalili, ali ga monah Kirijak obnovio.

Kada su ga Turci ponovo spalili, Kirijak beži u Austriju. Uskoro se zamonašio njegov sin i kao monah Rufim postao iguman. U ratu poznatom kao Kočina Krajina, Turci su 1788. godine spalili manastir jer je iguman Isaija sarađivao sa Austrijancima. On je, naime, 1784. godine jednu špijunsku delegaciju čiji je zadatak bio da uhode turske snage na tom prostoru i procene izglede za ratne uspehe (Pokorni i Miteser sa pratiocima) prošetao po Homolju i Požarevcu. Manastir se uspešno obnavljao, a 1792. godine, zauzimanjem mitropolita kod Mustafa paše, kupljena je jedna vodenica, za šta je dobio i urednu tapiju. Beogradski vezir Mustafa paša izdao je 1796. godine dozvolu da se opravi manastirsko kube. Manastir se obnavljao i u prošlom veku za vreme ustaničkih borbi, ali i kasnije. Milutin Petrović, brat Hajduk Veljka, poklonio je Gornjaku jedno kandilo. Karađorđe izdaje 1812. godine svedočanstvo manastiru da slobodno koristi planinu i zemljište koje ima.

Knez Miloš je mnogo učinio za obnovu manastira u tek oslobođenoj Srbiji, posebno u Braničevskoj eparhiji. To nije neobično obzirom na njegovu pobožnost i činjenicu da je Požarevac bio jedna od njegovih prestonica. Brinuo je i za obnovu i održavanje Gornjaka, ali je po pisanju Vuka Karadžića, u svoj dvor prebacio jednu od manastirskih dragocenosti — barjak, navodno, cara Dušana Silnog. Na barjaku je s jedne strane grb Dušanov, popis oblasti kojima je vladao i natpis: „Vjem tvoja dela i trudi, za imja moje trudilsja jesi“ (Otk 2,2-3), a sa druge strane blagoveštenski kondak: „Vozbranoj vojevodje pobjediteljnaja“. Kasnije je barjak vratio manastiru, ali su ga jednom prilikom monasi poklone njegovom sinu — knezu Mihailu Obrenoviću.

U prošlom veku Gornjak je, uz manastire Studenicu i sveti Roman, određen za sanatorijum u kome su lečeni umobolni bolesnici u posebnim ćelijama. U njemu su izdržavali kazne i neki osuđenici. Tako je Narodni sud srpski u Kragujevcu doneo 26. februara 1831. godine presudu da se Milosav Radosavljević iz Žagubice, zbog ubistva okuje u jednu nogu i pošalje u manastir Gornjak gde će biti prikovan za zid u jednoj od soba. Kasnije u njemu izdržavaju kazne sveštenici koje državni sud osudi na vremenske kazne.

Ruska crkva u prošlom veku ukazala je Gornjaku izuzetnu pažnju, poklonivši mu jedan mali manastir u Moskvi. Za upravnika ovog manastira postavljen je gornjački iguman Sava, koji je u Moskvi na tom položaju i umro. Borbu da se manastir oporavi i podigne usporavale su i poplave koje su često bile katastrofalne, kao ona 1825. kada je srušen konak.

Zamonašen je 1935. godine u manastiru 10. marta, da bi 1/14 jula iste godine, bio rukopoložen u čin jerođakona, kao sabrat manastira Tadej Štrbulović. Aprila 1947. godine starac Tadej postaje sabrat manastira. U čin arhimandrita proizveden je 1989. godine pred moštima kneza Lazara.

Poslednju okupaciju manastir je teško podneo, jer je starešina manastira sinđel Mardarije (Zdravković) interniran u Nemačku i umro u logoru, a bratstvo se rasulo. Godine 1942. nemačka okupatorska vojska se uselila u manastirske objekte i u njima ostala do kraja rata. Tih godina uništen je dragoceni materijal iz manastirske riznice, među njima i prepis povelje o osnivanju manastira. Nije ništa bolje bilo ni posle rata, jer ga je preuzela Jugoslovenska armija i držala sve do 1953. godine kada je konačno vraćen Crkvi tj. Eparhiji braničevskoj i kada se u njega useljavaju monasi. Na predlog episkopa braničevskog, Sveti arhijerejski sinod SPC pretvorio je Gornjak u ženski manastir. U njega se uselilo sestrinstvo iz Makedonije, koje nije želelo da ostane u okviru tzv. Makedonske crkve.

Manastir Gornjak je u poslednja dva veka imao veoma učene monahe. Sava, iguman gornjački polovinom prošlog veka, bio je stalni profesor beogradskog Liceja, a Dositej (Novaković) je izabran za timočkog episkopa. U ovom veku sinđel Serafim (Palajda) bio je diplomirani teolog, a iz ovoga je manastira završio osnovnu školu, bogosloviju i fakultet Sava (Andrić), episkop braničevski (1991—1993).

Manastirski kompleks

 
Minijatura manastira u parku kod Despotovca

Manastir Gornjak, iako vladarska zadužbina, skromnih je dimenzija, što je često izazivalo sumnju u Lazarevo ktitorstvo. Mnogi od manastirskih objekata nisu sačuvani u prvobitnom stanju. U Drugom svetskom ratu spaljena su oba konaka. Danas manastirski kompleks čine manastirska crkva, kapele Grigorija Sinajita, Zimska kapela i kapela Svetog Ilije, stari i novi konak. Izvan manastirskog kompleksa postoje dva objekta: jednospratna zgrada za duhovnika i goste, i trpezarija za vernike koji se ovde okupljaju o velikim praznicima.

Crkva

Manastirska crkva, posvećena prazniku Vavedenja Presvete Bogorodice, prislonjena je uz planinsku stenu i zauzima centralno mesto u malom prostoru manastirske porte. U niši severnog zida nalazi se kovčeg sa moštima svetog Grigorija Sinajita — Mlađeg, nazivanog i Grigorije Gornjački i Grigorije Ćutljivi.[2]

Arhitektura

Manastirska crkva ima trolisnu osnovu sa polukružnim apsidama, većom — oltarskom na istoku i manjim pevničkim sa severne i južne strane. Dimenzije crkve su 14h4,5m. Kube sa osmostranim tamburom koje leži na kvadratnom postolju, nose 4 pilastra. Krov je pokriven olovom. Sa zapadne i južne strane dozidana je priprata sa zvonikom. Ikonostas je rađen 1935. godine u Ohridu (rad Timoteja Polebzeja), a ikone dve godine kasnije u manastiru Rakovici (Slobodan Lazarević i Milisav Jović).

Živopis

Prvobitni živopis nije sačuvan, jer je stradao u požarima i razaranjima, a njegovom uništenju doprineli su i Turci skidajući olovni pokrivač sa krova i izloživši tako crkvu uticaju vremenskih nepogoda. Ono što sada imamo od živopisa, potiče iz kasnijih vremena, iz XVIII i XIX veka. Među njima je i fresko portret ktitora kneza Lazara. U pevničkim apsidama razaznaju se predstave svetih ratnika.

Kapela Grigorija Sinajita

Primivši manastir da upravlja njime, Grigorije Sinajit se potrudio da ga duhovno obogati, pa je u pećini u jednoj strmoj steni iznad samog manastira, doradom i doziđivanjem, uredio isposnicu sačinjenuod: kelije i kapele posvećene Svetom Nikoli. U kapeli je sahranjen u grobnici koju je za života spremio. Celokupne zidne površine bile su freskopisane, ali su vreme, vlaga i kasnije krečenje, skoro sve uništili pa se jedva po nešto razaznaje. (Tri fotografije prikazuju freske iz ove kapele.) Umetnik je bio čovek nevelikog slikarskog dara i veštine, sa više smisla za proporciju figura nego za kolorit. Istorija ove kapele, sastavni je deo istorije Gornjaka. Popis iz 1467. godine, pominje je kao manastir svetoga Nikole u Ždrelu, koji sultanovoj blagajni plaća godišnje 200 akči. Deceniju kasnije, kada se turska vlast u ovim krajevima ustalila i organizovala stvaranjem subašiluka, prvi braničevski subaša Ali-beg Mihaloglu uselio se u kapelu Grigorijevu pretvorivši ovu teško pristupačnu crkvicu u svoj lični stan. Tako je manastir postao sedište turske okupatorske vlasti, iako su monasi i dalje ostali u njemu, a kapela i dalje plaćala svoju obavezu od 200 akči. Godine 1528 manastiru pripadaju i 3 vlaške kuće od kojih prihod iznosi 150 akči. Kada se turska granica pomerila severnije, Turci su vratili monasima ovu kapelu i napustili manastir. [3]

Kapele

Pored kapele Grigorija Sinajita, u Gornjaku postoje još dve: tzv. Zimska kapela uređena u priprati dozidanoj sa južne strane manastirskoe crkve, i kapela Svetog Ilije uređena u novom manastirskom konaku.

Stari konak

Prizemna zgrada (24h6m) podignuta 1963. godine, sa kuhinjom, trpezarijom i skromnim kelijama za monahe.

Novi konak

Novi konak je podignut i osvećen 1979. godine, ima korisnu površinu oko 200 m2.

Predanje

Prema predanju, zabeleženom 1867. godine, manastir Gornjak nastao je ovako:

Lovio knez Lazar sa svojom pratnjom po planinama, ispod kojih se sada nalazi manastir. Loveći, tako, naiđu u šumi na isposnika svetog Grigorija, jednog od poznatih sinajita. Knez je želeo da razgovara sa svetim čovekom, ali on nije hteo preći na drugu stranu Mlave, te je razgovor započet glasnim dovikivanjem preko hučne reke. Kada je svetitelj shvatio da se radi o pobožnom čoveku, utiša na tom mestu, uz pomoć molitve božje, hučanje reke i mirno porazgovara sa knezom. Knez, hotevši da ispuni želju svetitelja da mu ovde podigne bogomolju, podiže crkvu Vavedenja Presvete Bogorodice u Ždrelu braničevskom.

Tako veli predanje, a sam knez Lazar, ‘’samodržac vseje srbskiji zemlje”, u povelji manastiru Gornjaku, kaže: ‘’... poštah se maloje sije prinošenije prineti vladičici mojej presvetoj Bogorodici, i sazdav crkov v mjestje rekomjem Ždrelje Braničevskom...” Stoga ostaje činjenica da je izgradnja ovog manastira vezana za dva velika imena, kneza Lazara i Grigorija Sinajita — Mlađeg. Skoro svi detalji o kneževom traženju ‘’odstupnice naciji” u Braničevu su poznati, ali malo ko zna otkud sinajit, dakle monah sa Sinaja, u Lazarevoj državi. Grigorije Sinajit — Mlađi, učenik Romila Ravaničkog, obreo se 1379. godine u još slobodnoj Srbiji, bežeći sa hrišćanskog istoka, preko Svete gore Atoske i Parorije u Bugarskoj, zajedno sa svojim učiteljem i učenicima. Sa sigurnošću se može zaključiti da je manastir podignut između 1378. i 1381. godine, da je njegov ktitor knez Lazar, a da se Grigorije Sinajit — Mlađi samo ‘’potrudio sa bratstvom oko podizanja ovog manastira”.

Istorija manastira je istorija naroda ovoga kraja. Rušili su ga i palili, pljačkali njegove dragocenosti, odvodili monahe, a on je ponovo nicao, tu pored Mlave, prilepljen uz kamene strmine planine Ježevca. Mošti prepodobnog Grigorija (koje se sada nalaze u manastirskoj crkvi), nosili su monasi, bežeći od Turaka, pa su tako boravile u manastirima Oreškovici, Hopovu, Vojlovici, a za vreme Drugog svetskog rata u Sabornoj crkvi u Požarevcu.

Manastir, koji je dobio ime po vetru gornjaku, koji duva ovom dolinom, čuvao je velike dragocenosti u svojoj riznici: povelju kneza Lazara, povelju patrijarha srpskog Spiridona (XIV vek), barjak cara Dušana, čašu kneza Lazara, sa ugraviranim inicijalima... Kažemo ‘’čuvao je”, jer tih dragocenosti više nema u manastiru. U Prvom svetskom ratu, Bugari su odneli, ne samo zlatni putir, koji je knez Lazar poklonio manastiru, barjak cara Dušana i sve druge dragocenosti, već i manastirska zvona.[4]

U Drugom svetskom ratu, Nemci su zapalili manastir, pa su tako propale ili odnete i ostale vrednosti manastirske riznice i biblioteke, a među njima nestale su i povelje kneza Lazara i patrijarha Spiridona.

   
   

GTranslate  

   

Stream Statistika  

   

Kursna Lista  

   
   
   
   

Vreme Beograd  

   

Vreme Beč  

   
© PINKPLUSRADIO.BIZ