FK Partizan

Puno ime	Fudbalski klub Partizan Beograd
Nadimak	Crno-beli, Parni valjak
Osnovan	4. oktobar 1945. god.; pre 74 godine
Stadion	Stadion Partizana (JNA), Beograd
Kapacitet	29.775[1]
Predsednik	Milorad Vučelić
Trener	Aleksandar Stanojević
Liga	Superliga Srbije
2019/20.	Superliga Srbije, 2.
Domaća oprema Gostujuća oprema Treća oprema
Trenutna sezona

FK Partizan je srpski fudbalski klub iz Beograda i deo je JSD Partizan.^[2] Osvojio je ukupno 46 trofeja, uključujući: 27 nacionalnih prvenstva, 16 nacionalnih kupova, 1 nacionalni superkup, 1 Mitropa kup i 1 Uhren kup.^[3] Na tabeli jugoslovenske lige svih vremena završio je na drugom mestu.

Svoje utakmice od 1949. godine igraju na stadionu Partizana kapaciteta 29.775 mesta.^[1] Partizan je sa Sportingom igrao prvi meč ikada u Kupu evropskih šampiona 1955. godine,^[4] a bio je i prvi balkanski i istočnoevropski klub koji je igrao finale Kupa evropskih šampiona u sezoni 1965/66.^[5]

Klub ima dugogodišnje rivalstvo sa Crvenom zvezdom. Utakmice između ova dva kluba su poznata kao večiti derbi.^[6] U septembru 2009, britanski list Dejli mejl proglasio je derbi Partizan—Crvena zvezda kao četvrto rivalstvo svih vremena.^[7] Pored Srbije, klub je takođe veoma popularan u Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini, posebno u Republici Srpskoj. Partizan ima mnogo pristalica u svim ostalim bivšim jugoslovenskim republikama, kao i u srpskoj dijaspori. Navijači Partizana se nazivaju Grobari.

Istorija

Osnivanje

Partizan je osnovan u Beogradu 4. oktobra 1945, kao deo Jugoslovenskog sportskog društva Partizan,^[8] koje danas broji 27 klubova u različitim sportovima, ali je potpuno nezavisan u pogledu organizacije, uprave, finansija, materijalnih sredstava i objekata. Klub je ime dobio u čast jugoslovenskih partizana, vojne formacije koja se borila tokom Drugog svetskog rata.^[4] Klubom je u početku upravljala grupa visokih oficira Jugoslovenske narodne armije (JNA), a posebno Svetozar Vukmanović, Peko Dapčević, Ratko Vujović i Koča Popović.^[9]

Dva dana nakon osnivanja, Partizan je odigrao prvu prijateljsku utakmicu protiv selekcije Zemuna koja se završila 4:2. Silvester Šereš je ušao u istoriju kao prvi strelac u istoriji Partizana,^[10] dok je Franjo Glazer bio prvi trener. Samo tri nedelje kasnije, Partizan je otišao u Čehoslovačku na prvu od mnogobrojnih međunarodnih turneja, gde su pobedili selekciju Slovačke vojske sa 3:1. Pošto je Drugi svetski rat tek bio okončan i nije bilo organizovanog prvenstva, Partizan je igrao samo turnire u državi i inostranstvu. Prvu međunarodnu utakmicu protiv nekog kluba je odigrao 6. decembra 1945. protiv CSKA iz Moskve i izgubio 3:4.^[4] Golove za Partizan postigli su: Bobek (25.) i Matekalo (42., 89.). Partizan je proleća 1946. odigrao prve utakmice sa: Crvenom zvezdom, Dinamom i Hajdukom. 24. marta Partizan je sa Dinamom odigrao prvu utakmicu u istoriji ova dva kluba. Utakmica je odigrana na stadionu u Kranjčevićevoj ulici u Zagrebu, a Dinamo je pobedio sa 1:0 pred 16.000 gledalaca. Skoro mesec dana kasnije, 21. aprila Partizan je pobedio Crvenu zvezdu sa 2:0 (Rupnik u 34. i Mihajlović u 59.), a 12. maja Partizan je pobedio Hajduk sa 3:1 (Atanacković u 8. i Rupnik u 66. i 70. minutu). Krajem juna i početkom jula, Partizan je u Poljskoj odigrao pet utakmica i ostvario pet pobeda uz gol razliku 31:6. U prvom meču u Katovicama pred 20.000 gledalaca deklasirana gradska reprezentacija sa 8:0, a zatim dva puta deklasiran tim Krakovije (4:3 i 5:1), prvo u Krakovu pred 30.000 ljudi, a zatim i u Varšavi. Dva dana kasnije, Partizan je deklasirao i Legiju 8:2, a zatim i u Lođu je deklasirao domaćina 6:0. Krajem jula i početkom avgusta, Partizan je na turneji po Sovjetskom Savezu odigrao četiri utakmice i ostvario dve pobede. Prvu je odigrao 28. jula protiv CSKA u Moskvi i izgubio sa 1:0, a četiri dana kasnije pobedio u Lenjingradu gradsku reprezentaciju 2:1, Partizan se zatim vratio u Moskvu i izgubio od Dinama 4:1. Partizan je zadnju utakmicu na ovoj turneji odigrao 11. avgusta protiv Dinama u Tbilisiju i pobedio 2:1.

Početne godine (1946—1958)

 

Stjepan Bobek, najbolji igrač i najbolji strelac u istoriji Partizana.

Krajem avgusta 1946. godine počela je druga sezona Prvenstva Jugoslavije.^[a] Partizan je svoju prvu utakmicu odigrao protiv Pobede iz Skoplja i pobedio 1:0 golom Matekala. Klub je od samog početka imao najveće ambicije pa je privukao neke od najboljih igrača, kao što su: Stjepan Bobek, Miroslav Brozović, Zlatko Čajkovski, Kiril Simonovski, Bela Palfi, Franjo Rupnik, Prvoslav Mihajlović, Aleksandar Atanacković, Miodrag Jovanović, Vladimir Firm, Ratko Čolić i Franjo Šoštarić. Istaknuti fudbalski stručnjak — Ileš Špic, postao je trener, i proveo narednih 14 godina na različitim pozicijama u klubu. Njegova primena najboljih evropskih metoda obuke i taktika, u kombinaciji sa tehnički darovitim fudbalerima, bili si bitni u osvajanje prvog prvenstva. Iste godine osvojen je i kup, čime je Partizan postao osvajač „duple krune“.

Drugi put je postao prvak Jugoslavije u sezoni 1948/49. Partizan je svoje utakmice kao domaćin igrao na starom stadionu BSK do 1949, kada je izgrađen Stadion JNA (Stadion Jugoslovenske narodne armije). Godine 1953, postao je nezavisan od vojske. Prvi predsednik kluba bio je Ratko Vujović.^[11] Iako je tokom pedesetih godina 20. veka Partizan imao jak tim, na čelu sa reprezentativcima kao što su Stjepan Bobek, Zlatko Čajkovski, Miloš Milutinović, Marko Valok, Bruno Belin, Tomislav Kaloperović i Branko Zebec, klub je imao dugu pauzu bez titule u prvenstvu, ali je osvajao kup u sezonama 1952, 1954 i 1957. godine.^[12] Godine 1953. nakon rekordne pobede nad Crvenom zvezdom od 7:1, klub je dobio nadimak „Parni valjak“. ^[13] Partizan je sa Sportingom igrao prvi meč ikada u Kupu evropskih šampiona 1955. godine, u Lisabonu. Utakmica je završena rezultatom 3:3, dok je u revanšu Partizan slavio sa 5:2 (Milutinović 4 i 1 Jocić). U prvom meču četvrtfinala, u Madridu, Partizan je izgubio od Real Madrida sa 4:0, pred 105.532 gledalaca na stadionu Santijago Bernabeu. U revanšu, Partizan je pobedio sa 3:0 po strahovitoj zimi i snegom pokrivenom terenu stadiona Jugoslovenske narodne armije, pred 40.000 gledalaca, 29. januara 1956. godine. Golove za Partizan na toj utakmici postigli su Milutinović (2) i Mihajlović.

„Partizanove bebe“

 

Ekipa Partizana na meču finala Kupa šampiona u sezoni 1965/66. protiv Real Madrida

Do sredine pedesetih godina prva generacija fudbalera Partizana bila je na zalasku. Samo dve titule prvaka Jugoslavije i četiri kupa u prvih 15 godina postojanja nije bilo dovoljno za klub kao što je Partizan. Godine 1958, Partizan je odlučio da bordo-plave dresove koje je do tada nosio zameni sa crno-belim.^[14][15] Prva utakmica u crno-belim dresovima odigrana je 8. marta 1959.^[16] Ta promena je praćena i radikalnim promenama i u ekipi. Dotadašnju generaciju, zamenila je nova koja je došla iz omladinskog pogona kluba. Ona je ubrzo postala jedna od najboljih generacija u Evropi i dobila naziv „Partizanove bebe“.^[17] Uspon generacije počela je sa Milutinom Šoškićem, Fahrudinom Jusufijem, Jovanom Miladinovićem, Veliborom Vasovićem, Milanom Galićem, Ilijom Mitićem, Zvezdanom Čebincem i Vladicom Kovačevićem. Vrlo brzo, njima su se pridružili Lazar Radović, Velimir Sombolac, Ljubomir Mihajlović, Mustafa Hasanagić, Ivan Ćurković, Josip Pirmajer, Branko Rašović i Radoslav Bečejac. Trener su bili Ileš Špic, Florijan Matekalo i Stjepan Bobek. Odluka da se oslanja uglavnom na mlade talentovane igrače ubrzo je dala rezultate. Partizan je osvojio tri uzastopne titule prvaka Jugoslavije: 1960/61,^[18] 1961/62^[19] i 1962/63.^[20] Time su postali prvi klub koji je tri puta za redom osvajao prvenstvo.^[21] Uspešan niz, prekinula je Crvena zvezda koja je osvojila prvenstvo u sezoni 1963/64, a već sledeće sezone Partizan osvojio četvrtu titulu u pet godina.^[22] Šezdesetih godina naročito je postalo intenzivno rivalstvo između Partizana i Crvene zvezde.^[6]

 

Sastavi ekipa u finalnom meču Kupa evropskih šampiona Partizan - Real Madrid

Takmičenje u Kupu evropskih šampiona u sezoni 1965/66 bila je kruna karijere ove generacije.^[23] Posle eliminacije francuskog Nanta (2:0, 2:2) i nemačkog prvaka Verder Bremena (3:0, 0:1) u prva dva kola, Partizan je u četvrtfinalu igrao protiv Sparte Prag. U prvoj utakmici, koja je odigrana u Pragu, Partizan je pretrpeo težak poraz 4:1. Iako su imali male šanse u revanšu u Beogradu, Partizan pred 50.000 gledalaca ostvario ubedljivu pobedu 5:0, i sa ukupnim rezultatom 6:4 kvalifikovao se u polufinale.^[24] U polufinalu Partizan se sastao sa Mančester junajtedom, kome je ovo bila prva sezona u Evropi nakon Minhenske tragedije u kojoj su 1958. godine poginula 23 fudbalera nakon povratka sa utakmice protiv Crvene zvezde. Partizan je u prvoj utakmici u Beogradu pobedio sa 2:0, dok su u revanšu poraženi samo sa 1:0 i ukupnim rezultatom 2:1 prošli u finale. Trenera Abdulaha Gegića i ekipu u finalu je čekao u Real Madrid.^[24] Utakmica je odigrana na Stadionu Hejsel u Briselu.^[24] Do 70. minuta Partizan je vodio sa 1:0 golom Velibora Vasovića i bio blizu osvajanja Kupa šampiona, ali je ipak poklekao u finišu i na kraju izgubio sa 2:1.^[25] Ipak, Partizan je postao prvi klub sa Balkana i istočne Evrope koji je igrao u finalu Evropskog kupa.^[26]

Kriza (1966—1976)

 

Olimpija Ljubljana - Partizan

Nakon poraza u finalu, Partizan je ušao u dugu organizacionu krizu. Svi glavni igrači potpisali su ugovore sa najvećim zapadnim klubovima, i obećavajuća generacija je bila rasprodata. Milutin Šoškić je otišao u Keln, Milan Galić u Standard Lijež, Vladica Kovačević u Nant, Fahrudin Jusufi u Ajntraht Frankfurt, Velibor Vasović u Ajaks. To je bio period osrednjih rezultata, a za deset godina nije osvojen nijedan trofej. Nekoliko igrača je ostalo od prethodne generacije: Milan Damjanović, Blagoje Paunović i Borivoje Đorđević. Dolazak talentovanih mladih igrača Momčila Vukotića, koji je došao iz omladinskog pogona i Nenada Bjekovića iz Proleter iz Zrenjanina najavio je bolje dane za Partizan.

U tom periodu (1966—1976), Partizan je igrao tri puta u Kupu sajamskih gradova i jednom u Kupu UEFA. U sezoni 1967/68. Partizan je prvi put igrao u Kupu sajamskih gradova. Crno-beli su u prvom učešću u ovom takmičenju stigli do drugog kola, gde su eliminisani od Lids junajteda ukupnim rezultatom 2:3 (1:2 u Beogradu, 1:1 u Lidsu). U prvom su eliminisali Lokomotivu iz Plovdiva ukupnim rezultatom 6:2 (5:1 u Beogradu, 1:1 u Plovdivu). U sezoni 1969/70. i 1970/71. Partizan je eliminisan u prvom kolu ovog takmičenja od Ujpešta i Dinamo Drezdena. Iako je u sezoni 1974/75. Partizan završio na 6. mestu u prvenstvu Jugoslavije, crno-beli su ostvarili najveći uspeh u drugom po značaju UEFA klupskom takmičenju u svojoj istoriji. Partizan je stigao do trećeg kola/osmine finala. U prvom i drugom kolu, Partizan je eliminisao Gornjik Zabže i Portdaun, ukupnim rezultatom 5:2 i 6:1. U trećem kolu, Partizan je eliminisan od Kelna. U prvom kolu, pred oko 20 hiljada gledalaca na stadionu JNA, Partizan je savladao Nemce sa 1:0 golom Vukotića, ali je u Nemačkoj dve nedelje kasnije izgubio sa 1:5 i doživeo jedan od najtežih poraza u evropskim takmičenjima.

Povratak i prvi evropski trofej (1976—1982)

Dana 11. jula 1976. u Ljubljani, Partizan je igrao poslednju utakmicu u sezoni protiv Olimpije i bila im je potrebna pobeda kako bi završili na prvom mestu ispred Hajduka iz Splita. U poslednjoj sekundi Bjeković je postigao pobedonosni gol i Partizan je pobedio 0:1. Tako je konačno po sedmi put postao prvak Jugoslavije u sezoni 1975/76. Najzaslužnije za osvajanje prvog trofeja nakon više od decenije čekanja bili su:Momčilo Vukotić, Nenad Bjeković, Rešad Kunovac, Ilija Zavišić, Refik Kozić, Ivan Golac, Radmilo Ivančević, Boško Đorđević i Nenad Stojković. Osma titula je osvojena u sezoni 1977/78, a za Partizan su tada igrali: Nikica Klinčarski, Petar Borota, Slobodan Santrač, Aleksandar Trifunović, Dževad Prekazi, Pavle Grubješić... Iste godine Partizan je osvojio svoj prvi evropski trofej, Mitropa kup. Crno-beli su završili prvi u grupi A, ispred ekipa FK Peruđe i Zbrojovka Brno. U finalu je ekipa Partizana koju je predvodio Ante Mladinić pobedila Honved sa 1:0.^[27] Neočekivano, sledeća sezona 1978/79 ispostavilo se da je bila najgora u istoriji Partizana. Klub je završio na 15. mestu u prvenstvu, i jedva izbegao ispadanje pobedom u poslednjem kolu sa 4:2 protiv Budućnosti.^[28] Nova kriza je bila ozbiljna, jer se nastavila i sledeće sezone, kada je Partizan završio na 13. mestu.^[29] U naredne dve sezone, Partizan je zavšavao na 8.^[30] i 6. mestu.^[31]

1982—1991.

 

Dragan Mance, legenda Partizana

Kada su se Momčilu Vukotiću, Nenadu Stojkoviću, Nikici Klinčarskom pridružili Ljubomir Radanović, Zvonko Živković, Zoran Dimitrijević i Dragan Mance, još jedna velika generacija je bila formirana. Partizan je postao prvak u sezoni 1982/83,^[32] u velikoj meri zahvaljujući sjajnim nastupima mladog Dragana Mancea, koji je postigao 15 golova u sezoni i odmah je postao omiljeni igrač navijača Partizana.^[33] Jedan od najvažnijih mečeva te sezone bio je protiv aktuelnog šampiona Jugoslavije, Dinama iz Zagreba. Partizan je dočekao Dinamo na stadinou Crvene zvezde (zbog Dana mladosti) 21. maja 1983. Iako je zvanično prodato 75.792 ulaznica, procenjuje da je na stadionu bilo oko 100.000 gledalaca. Dinamo je vodio 2:0 na poluvremenu, ali je Partizan u drugom golovima Trifunovića i Mancea izbegao poraz (2:2). Mance je takođe predvodio klub u UEFA kupu u sezoni 1984/85. Utakmica protiv Kvins park rendžersa u drugom kolu je jedan od najupečatljivijih mečeva u istoriji kluba. Kvins park je pobedio u prvom meču sa 6:2, ali je Partizan uspeo da u Beogradu savlada ekipu iz Londona sa 4:0 i prođe u naredni krug.^[34] Gol koji je Mance postigao protiv engleskog kluba se smatra jednim od najznačajnijih golova u istoriji Partizana.^[35] Ta utakmica je proglašena za 70. najveću utakmicu u istoriji fudbala, u anketi koju je organizovao Eurosport u septembru 2009. godine.^[36] U trećem kolu, Videoton je eliminisao Partizan ukupnim rezultatom 2:5 (0:5, 2:0). Dana 3. septembra 1985, tragično je nastradao Dragan Mance u saobraćajnoj nesreći na auto-putu Novi Sad–Beograd. On je tada imao samo 22 godine i bio na vrhuncu popularnosti. Čak i danas, Dragan Mance se smatra najvećom legendom kluba od strane navijača Partizana.^[35] U njegovu čast, od 2011. godine ulica pored stadiona u Beogradu nosi njegovo ime.^[37]

U sezoni 1985/86, Partizan je osvojio titulu pobedom nad Željezničarom od 4:0, zbog bolje gol razlike u odnosu na drugoplasiranu Crvenu zvezdu.^[38] Međutim, predsednik fudbalskog saveza Jugoslavije Slavko Šajber je odlučio da se poslednje kolo ponovo odigra, posle optužbi da su određeni rezultati namešteni. Partizan je odbio da ponovo odigra svoj meč, nakon čega je utakmica registrovana sa 3:0 u korist Željezničara, a za prvaka je proglašena Crvena zvezda, koja je dobila pravo da igra u Kupu šampiona u sezoni 1986/87. Zbog ovih događaja, dvanaest klubova je počelo sledeću sezonu sa -6 bodova, a među njima je bio i Partizan. Vardar kojem nisu bila oduzeta 6 poena, osvojio je titulu, i učestvovao u Kupu šampiona u sezoni 1987/88. Međutim, nakon niza žalbi i tužbi koje je na kraju dovelo do Ustavnog suda Jugoslavije, Partizan je proglašen za prvaka sredinom 1987. godine. Takođe, negativni poeni iz sezone 1986/87 su poništeni, prvak je ponovo postao Partizan. Ovi kontroverzni događaji su sprečili generaciju: Milko Đurovski, Fahrudin Omerović, Zvonko Varga, Vladimir Vermezović, Admir Smajić, Goran Stevanović, Nebojša Vučićević, Miloš Đelmaš, Srećko Katanec, Fadilj Vokri i Bajro Župić da pokaže svoj puni potencijal u Evropi.

Krajem osamdesetih Partizan je izvršio značajne organizacione promene. Godine 1989, bivši golman Ivan Ćurković postao je predsednik kluba dok je Mirko Marjanović postao predsednik izvršnog odbora Partizana.^[39] Najvažniji igrači Partizana u ovom periodu bili su Predrag Mijatović, Slaviša Jokanović, Predrag Spasić, Dragoljub i Branko Brnović, Budimir Vujačić, Vujadin Stanojković, Darko Milanič i Džoni Novak. Međutim, ova generacija je ostala u senci njihovog najvećeg rivala Crvene zvezde i njenog ubedljivog nastupa domaćem prvenstvu, Evropi i Svetu. Partizan je osvojio samo nacionalni kup 1989, 32 godine nakon poslednje pobede u tom takmičenju.^[40] Poslednji trofej pre raspada Jugoslavije bio je Super kup Jugoslavije 1989, prvi i jedini organizovan.^[3] Godine 1987, Partizan je doveo kineske reprezentativce Đa Sjućuen i Lju Hajguang, prve strane igrače u jugoslovenskom fudbalu. Iako nisu postali starteri, oni su bili veoma popularni među navijačima Partizana.

Najuzbudljiviji meč Partizana je bio protiv Seltika 1989. Prva utakmica je odigrana u Mostaru, koju je Partizan dobio sa 2:1. Revanš je igran u Škotskoj, a Seltik je pobedio 5:4. Partizan je postigao gol u poslednjim minutima utakmice i kvalifikovao se dalje. U drugom kolu, Partizan je eliminisao Groningen 6:5 (3:4, 3:1), a u četvrtfinalu je ispao od Dinamo Bukurešta. Te sezone, crno-beli su završili na 4. mestu u prvenstvu Jugoslavije i obezbedili učešće u Kupu UEFA naredne sezone u kojoj su ponovili uspeh iz sezone 1974/75. i 1984/85. Crno-beli su eliminisali Hibernijans (3:0, 2:0) i Real Sosijedad (0:1, 1:0 (4:3 boljim izvođenjem jedanaesteraca)), a u trećem kolu ispali od Intera (0:3, 1:1).

Domaći uspesi devedesetih godina

 

Dres Partizana Predrag Mijatović je nosio od 1989. do 1993, odigrao 104 prvenstvenih susreta i postigao 44 gola.

Raspad Jugoslavije koji je doveo do građanskog rata od 1991. do 1995. godine, kao i sankcije pogodile su sve jugoslovenske klubove. Nakon raspada SFR Jugoslavije formirana je Savezna Republika Jugoslavija, koju su sačinjavali Srbija i Crna Gora. Partizan je u ratnim godinama osvojio dve titule za redom, u sezonama 1992/93 i 1993/94.^[41][42] Taj uspeh Partizan je ponovio i u sezonama 1995/96 i 1996/97.^[43][44][45] Između 1998. i 1999. godine došlo je do sukoba u autonomnoj pokrajini Kosovu i Metohiji između albanskih terorista iz redova Oslobodilačke vojske Kosova sa jedne strane i jugoslovenskih snaga bezbednosti sa druge. Rat na Kosovu i Metohiji doveo je do mešanja NATO-a i bombardovanja SR Jugoslavije bez dozvole Ujedinjenih nacija, 24. marta, samo četiri dana nakon 112. večitog derbija između Crvene zvezde i Partizana. Prvenstvo je bilo zvanično prekinuto 14. maja 1999. zbog NATO bombardovanja SR Jugoslavije, nakon 24 odigrana kola. 12. juna 1999. Partizan je proglašen šampionom.^[46]

Tokom burnih devedesetih godina, klub je osvojio nekoliko nacionalnih kupova, 1992, 1994. i 1998. godine.^[47] Ključni čovek za ove trofeje bio je Ljubiša Tumbaković, najtrofejniji trener u istoriji Partizana.^[48] Godine 1996, Partizanu je ponovo dozvoljeno da nastupa u evropskim takmičenjima, ali dok je reprezentacija nastavila tamo gde je stala u proleće 1992. godine, klubovima su izbrisani svi njihovi rezultati i tretirani su kao početnici u evropskim takmičenjima. Ta odluka će imati dugoročne posledice za klub, jer će takmičenje počinjati već u julu i na početku će odmah igrati sa težim protivnicima. Mnogi igrači su zaslužni za uspehe devedesetih, kao što su Predrag Mijatović, Slaviša Jokanović, Savo Milošević, Albert Nađ, Dragan Ćirić, Zoran Mirković, Saša Ćurčić, Branko Brnović, Goran Pandurović, Niša Saveljić, Đorđe Svetličić, Damir Čakar, Budimir Vujačić, Ivan Tomić, Đorđi Hristov, Đorđe Tomić, Ivica Kralj, Mateja Kežman i mnogi drugi.

Uspesi u domaćem prvenstvu i Evropi u prvoj deceniji 21. veka

Tokom novog milenijuma Partizan je osvojio 8 nacionalnih prvenstava, 4 kupa i uspeo je da se plasira dva puta u UEFA Ligu šampiona i pet puta u UEFA Ligu Evrope. Predvođen Ljubišom Tumbakovićem, klub je postao prvak države, u sezoni 2001/02, a bio je zaslužan i za osvajanje titule u sezoni 2002/03, jer je predvodio Partizan u polusezoni i stekao 9 bodova prednosti u odnosu na Crvenu zvezdu, pre nego što je napustio klub. U Evropi, Partizan nije imao previše uspeha u tim sezonama. Međutim sledeća će postati najbolja sezona u najjačem evropskom takmičenju još od finala Evropskog kupa 1966. godine.

Umesto Tumbakovića na polusezoni je doveden Nemac Lotar Mateus koji je osvojio prvo mesto u sezoni 2002/03. Rukovodstvo Partizana je ozbiljno shvatilo novu sezonu i dovelo iskusne igrače Ljubinka Drulovića iz Benfike, Taribo Vesta iz Kajzerslauterna i Tomaša Žonsu iz Fejnorda. Po prvi put u svojoj istoriji, klub je igrao u Ligi šampiona nakon što je eliminisao u poslednjoj rundi kvalifikacija engleski Njukasl junajted koji je na terenu predvodio Alan Širer, a sa klupe trener Bobi Robson. U Beogradu, Partizan je izgubio sa 0:1, ali u revanšu na Sent Džejms parku pobedio identičnim rezultatom golom Ivice Ilieva i nakon penala se plasirao u grupnu fazu Lige šampiona.^[49] Partizan je u grupi bio u veoma teškoj grupi sa:Real Madridom, Portom (te godine osvajačem Lige šampiona) i Olimpikom iz Marselja (finalistom Kupa UEFA).^[50] Partizan nije izgubio kod kuće, i igrao je 0:0 sa Real Madridom za koji su igrali Zinedin Zidan, Ronaldo, Luis Figo, Roberto Karlos, Raul Gonzalez i Dejvid Bekam, 1:1 sa Portom koji je vodio kao trener Žoze Murinjo i Olimpikom kojeg su predvodili Didije Drogba i Fabijen Bartez. U gostima su tri puta poraženi: u Madridu 0:1, Marseju 0:3 i Portu 1:2. On je prvi tim iz Srbije koji se kvalifikovao u glavni žreb elitnog evropskog takmičenja nakon što je klubovima iz SR Jugoslavije dozvoljeno da učestvuju u evropskim takmičenjima.

Igranje u Evropi ostavilo je traga u prvenstvu i Partizan je izgubilo titulu. Novi trener Vladimir Vermezović je preuzeo tim i ubedljivo osvojio titulu 2005. godine. Takođe, on je postao jedini trener koji je uspeo da dovede ekipu u eliminacionu fazu nekog Evropskog takmičenja u novom formatu. To se desilo u Kupu UEFA u sezoni 2004/05., gde je Partizan stigao do osmine finala. Eliminisan je od CSKA iz Moskve. U sezoni 2005/06. u trećem kolu kvalifikacija za Ligu šampiona Partizan je izbečen od strane slovačke Artmedije nakon izvođenja jedanaesteraca, a u Kupu UEFA ga je izbacio izraelski Makabi Petah Tikva, nakon pobede Partizana u gostima od 2:0 i šokantnog poraza na svom stadionu 2:5. Loši rezultati u domaćim i međunarodnim takmičenjima, naveli su zvaničnike kluba da potraže novog trenera. Prvo je doveden Jirgen Reber,^[51] a kasnije Miodrag Ješić,^[52] ali oni nisu uspeli da vrate domaću titulu. Iako se Partizan kvalifikovao u grupnu fazu Kupa Uefa u sezoni 2006/07,^[53] sezona je bila neuspešna, jer je Partizan završio na drugom mestu.

U januaru 2008, bivši igrač Partizana Slaviša Jokanović je imenovan za novog trenera kluba.^[54] U sezoni 2007/08., Jokanović je osvojio prvenstvo i kup.^[55] Sledeće godine, Partizan je po prvi put u svojoj istoriji odbranio duplu krunu.^[56][57] U Evropi, Partizan je 2007. izbačen iz Kupa UEFA, zbog nereda u prvom meču pretkvalifikacija protiv Zrinjskog u Mostaru u kojima su učestvovali navijači Partizana. Partizan je u toj utakmici pobedio 6:1, a u revanšu je slavio 5:0.^[58] U naredne dve sezone, posle izbacivanja iz Lige šampiona, Partizan se dva puta uzastopno kvalifikovao za drugo najprestižnije evropsko fudbalsko takmičenje. Klub je igrao u Kupu UEFA u sezoni 2008/09 i Ligi Evrope u sezoni 2009/10.^[59][60]

Plasman u Ligu šampiona i Ligu Evrope i domaći trofeji (2010—2017)

 

Arsenal - Partizan

Pod novim trenerom Aleksandrom Stanojevićem,^[61] Partizan osvaja titulu 2010. i duplu krunu 2011. godiine^[62][63] Avgusta 2010. godine Partizan po drugi put ulazi u Ligu šampiona boljim izvođenjem jedanaesteraca savladavši belgijskog šampiona Anderlehta iz Brisela.^[64] Žrebom je stavljen u grupu H zajedno sa Arsenalom, Šahtjorom i Bragom. U narednoj sezoni, Partizan nije uspeo da se kvalifikuje ni za Ligu šampiona, niti Ligu Evrope^[65] i nakon pola sezone, Stanojević je otpušten. Partizan je za trenera doveo bivšeg trenera Čelsija Avrama Granta,^[66] koji je osvojio petu uzastopnu titulu.^[67] Grant je podneo ostavku posle pet meseci, a na njegovo mesto doveden je Vladimir Vermezović koji je došao u maju 2012. godine^[67]. Pod njegovim vođstvom, Partizan se kvalifikovao u grupnu fazu Lige Evrope u sezoni 2012/13.^[68] Zbog loših rezultata u drugom delu nacionalnog šampionata, Vermezović je smenjen, a zamenio ga je Vuk Rašović. Posle pobede u večitom derbiju, dva kola pred kraj Rašović je obezbedio Partizanu šestu uzastopnu titulu, ukupno 25. u istoriji kluba.^[69] Ovom titulom prvaka države Partizan je uspeo da se izjednači sa Zvezdom.^[69] Sezona 2013/14. je bila jedna od najgorih u poslednjih 10 godina. Tokom letnjeg prelaznog roka klub su napustili skoro svi nosioci igre iz prethodne sezone. Partizan je u doigravanju eliminisan neočekivano od Tuna i nije uspeo da se kvalifikuje u Ligu Evrope.^[70] Partizan nije osvojio niti jedan trofej u sezoni 2013/14.

Partizan se nakon godinu dana pauze plasirao u grupnu fazu Lige Evrope pobedivši Nefči ukupnim rezultatom 5:3 (3:2 pobeda u Beogradu, 2:1 pobeda u Bakuu).^[71] Partizan je posle žreba svrstan u grupu C sa Totenhemom, Bešiktašem i Asteras Tripolisom.^[72] Crno-beli su počeli grupnu fazu nerešenim rezultatom protiv Totenhema, ali su u naredne četiri utakmice poraženi. Takmičenje su završili još jednim nerešenim rezultatom protiv Asteras Tripolisa. Sezona 2014/15 je završena uspešno za Partizan osvajanjem Prvenstva Srbije.^[73] Partizan je u sezoni 2015/16 stigao do doigravanja Lige šampiona, prvi put posle pet godina. Na putu do doigravanja, crno-beli su eliminisli Dilu Gori (ukupnim rezultatom 3:0) i Steauu. Revanš utakmica sa Steauom je bila jedna od najboljih u novijoj istoriji Partizana. Crno-beli su gubili na poluvremenu 2:1, ali su u drugom poluvremenu sa igračem više preokrenuli na 4:2. Partizan se ukupnim rezultatom 5:3 plasirao u doigravanje Lige šampiona.^[74] U doigravanju ih je čekao beloruski Bate Borisov.^[75] U prvoj utakmici Partizan je izgubio 1:0,^[76] a u Beogradu je pobedio sa 2:1, ali se BATE kvalifikovao u Ligu šampiona zbog gola u gostima.^[77] Nakon ispadanja, Partizan je nastavio takmičenje u grupnoj fazi Lige Evrope u grupi L sa ekipama Atletik Bilbao, AZ Alkmar i Augzburg.^[78] Partizan je u grupnoj fazi pobedio tri puta i isto toliko puta izgubio. Crno-beli su dva puta savladali AZ (3:2 u Beogradu, 2:1 u Alkmaru) i Augzburg (3:1 u Nemačkoj). Crno-belima je posle pobede u 5. kolu Lige Evrope nad AZ Alkmarom bio dovoljan minimalan poraz u poslednjem kolu protiv Augzburga u Beogradu. Ipak, crno-beli su poraženi sa 1:3 i zauzeli su treće mesto u grupi sa isto boda kao i Nemci, ali sa lošijom gol-razlikom.^[79] Crno-beli su u sezoni 2015/16. na evro–sceni zabeležili 7 pobeda, 1 remi i 4 poraza i zato je ova sezona jedna od najboljih na evro–sceni u poslednjoj deceniji. Najzaslužniji za uspehe bili su Abubakar Umaru i Andrija Živković, koji su blistali na evropskoj sceni. Oni su postigli 9 od 10 golova Partizana u grupnoj fazi Lige Evrope. U Prvenstvu Srbije crno-beli su zauzeli drugo mesto. Sezona je završena osvajanjem Kupa Srbije. Partizan je osvojio Kup bez primljenog gola i postao prva ekipa koja je to uradila u istoriji Kupa Srbije.^[80]

 

Grobari na utakmici protiv Mladosti proslavljaju titulu

Partizan je počeo sezonu u 2. kolu kvalifikacija za Ligu Evrope protiv poljskog Zaglebja. Crno-beli su odigrali bez golova u Beogradu. U revanšu, Poljaci su eliminisali Partizan nakon boljeg izvođenja jedanaesteraca.^[81] Nakon loših rezultata u Prvenstvu Srbije, smenjen je Ivan Tomić,^[82] a u Partizan se vratio Marko Nikolić.^[83] Partizan je počeo da beleži dobre rezultate u Superligi i Novu godinu je dočekao na 2. mestu. U prolećnom delu Prvenstva, Partizan je nastavio da beleži dobre rezultate. Početkom maja, Partizan je izbio na 1. mesto na tabeli, prvi put posle 637 dana.^[84] Partizan je dobio preostale 3 utakmice do kraja i osvojio 27. titulu.^[85] 27. maja Partizan je golom devetnaestogodišnjeg Nikole Milenkovića savladao Crvenu zvezdu rezultatom 1:0 i odbranio Kup Srbije.^[86] Partizan je osvojio „duplu krunu“ prvi put posle 6 godina, ujedno i 6. u istoriji kluba. Sezonu su obeležili sjajni Brazilac Leonardo i Uroš Đurđević. Oni su postigli ukupno 54 golova (Đurđević 28, Leonardo 26) u svim takmičenjima. Tokom sezone istakli su se i štoperi Nikola Milenković i Bojan Ostojić, fenomenalni Brazilac Everton, kao i zamenik kapitena Miroslav Vulićević.

Neuspesi u prvenstvu, trofeji u kupu i proleće u Evropi (2017—danas)

 

Igrači Partizana protiv Dinama u Kijevu

Par dana nakon pobede u finalu kupa i velikog slavlja, usledio je šok. Trener Marko Nikolić napustio je Partizan i preuzeo Videoton. U klub se posle deset godine vratio Miroslav Đukić. U drugom kolu kvalifikacija za Ligu šampiona Partizan je savladao podgoričku Budućnost ukupnim rezultatom 2:0. U trećem kolu, crno-beli su izvukli Olimpijakos. U prvoj utamkici, u Beogradu, crno-beli su izgubili usled dobre igre sa 1:3, a u Pireju takođe bili bolji od protivnika, ali na kraju je šampion Grčke ipak osvojio bod protiv šampiona Srbije (2:2). U doigravanju za Ligu Evrope, Partizan je izvukao mađarski Videoton. U prvoj utakmici pred praznim tribinama stadiona Partizana nije bilo golova, a nedelju dana kasnije, Partizan je razbio Videoton sa 4:0 i kvalifikovao se u grupnu fazu Lige Evrope. Partizan je posle žreba svrstan u grupu B sa Dinamo Kijevom, Jang Bojsom i Skenderbegom. U prvoj utakmici, Partizan je igrao protiv Jang bojsa u Bernu i ostao neporažen, 1:1, ali je u drugoj utakmici izgubio od kijevskog Dinama 2:3 u Beogradu. Naredne dve utakmice, Partizan je igrao protiv albanskog šampiona - Skenderbega. U prvom susretu, u Elbasanu, Partizan i Skenderbeg odigrali su meč bez golova. Partizan je igrao dve utakmice u Beogradu koje je morao dobiti da bi igrao u sledećoj rundi. U prvoj, Partizan je savladao Skenderbeg 2:0, a u drugoj Jang bojs 2:1 koji je te sezone bio ubedljivo najbolji švajcarski tim. Pobedom nad Jang bojsom, Partizan je posle 13 godina obezbedio učešće u šesnaestina finala i „proleće u Evropi”. U šesnaestini finala, Viktorija Plzenj eliminisala je Partizan. U domaćim okvirima, Partizan je završio na 2. mestu u Prvenstvu i osvojio treći uzastopni Kup.

Sezona 2018/19. je bila jedna od najgorih u istoriji kluba, u periodu nakon raspada SFRJ. Partizan je završio sezonu na međunarodnoj sceni već krajem avgusta, u plej-ofu za ligu Evrope. Eliminisan je od Bešiktaša.^[87] Do plej-ofa eliminisao je Rudar Pljevalja, litvanski Trakaj i danski Nordsjiland. Nakon remija u Viljnusu, Partizan je smenio Đukića, a došao je Zoran Mirković, koji je ostao do sredine marta. Krajem marta, novi trener Partizana postao je bivši napadač Savo Milošević,^[88] koji je uspeo da klub izvuče iz veoma teške situacije i završi na 3. mestu i izbori učešće u Evro-kupovima naredne sezone. Dana 23. maja, Partizan je pobedio večitog rivala Crvenu zvezdu sa 1:0 na stadionu Rajko Mitić i osvojio Kup Srbije, 4. zaredom. Najbolji strelac Partizana, bio je napadač sa Zelenortskih Ostrva Rikardo Gomeš, koji je postigao 26 golova u svim takmičenjima.^[89].

 

Detalj sa 162. derbija završen 0:0

U julu i avgustu 2019. godine, Partizan je obezbedio svoje deveto učešće u grupnoj fazi UEFA Lige Evrope.^[90] Pod vođstvom Save Miloševića, Partizan je u kvalifikacijama bio bolji od Konahs Ki nomadsa iz Velsa (1:0, 3:0)^[91], Jeni Malatjaspora iz Turske (3:1, 0:1)^[92] i Moldea iz Norveške (2:1, 1:1).^[93] Na žrebu 30. avgusta, Partizan je izvučen u grupi L Lige Evrope u sezoni 2019/20., zajedno sa Mančester junajtedom, Astanom i AZ Alkmarom.^[94] Partizan je 19. septembra otvorio grupnu fazu remijem 2:2 na domaćem terenu protiv holandskog AZ Alkmara.^[95] U drugom kolu pobedili su u Kazahstanu Astanu sa 2:1, a oba gola postigao je Umar Sadik.^[96] Usledila su dva poraza protiv Mančester junajteda, 0:1 u Beogradu^[97] i 3:0 u Mančesteru.^[98] U utakmici protiv AZ Alkmara Partizanu je bila potrebna pobeda. Crno-beli su poveli 2-0 golovima Takuma Asana u 16. i Sejduba Sume u 27. minutu. Iako su bili bolji protivnik, Az alkamr je postigao golove u 88. i 92. minutu i prošao u dalji krug takmičenja.^[99] U poslednjem kolu pobedili su Astanu sa 4:1 i takmičenje u grupi završila sa 8 poena, jednim manje od AZ Alkmara.^[100] U prvenstvu Partizan je osvojio drugo mesto sa 14 poena manje od Crvene zvezde. U kupu, Partizan je u polufinalu savladao Crvenu zvezdu golom Bibrasa Natha,^[101] ali nije uspeo da peti put za redom osvoji ovo takmičenje. U finalu na stadionu Čair u Nišu sastali su se sa Vojvodinom. Nakon regularnog dela bilo je 2:2, pošto je Partizan izjednačio u poslednjim trenucima meča. Međutim, Vojvodina je bila bolja posle jedanaesterca sa 4:2, pa je Partizan nakon dugo vremena sezonu završio bez trofeja.^[102]

Partizan u evropskim takmičenjima

U istoriji evropskih takmičenja dugoj više od šest decenija Partizan je sa uspehom nastupao od 1955. u Kupu evropskih šampiona, pa preko Kupa pobednika kupova, Mitropa kupa, Kupu sajamskih gradova, UEFA kupa ili Lige evrope i Lige šampiona.

Prve utakmice u evropskim takmičenjima Partizan je odigrao 1955. u Kupu evropskih šampiona, utakmicom protiv Sportinga iz Lisabona. Prva utakmica je završena 3:3, dok je u revanšu Partizan pobedio sa 5:2. Najveći uspeh Partizana u evropskim takmičenjima je finale Kupa evropskih šampiona u sezoni 1965/66 protiv madridskog Reala koji su izgubili sa 2:1.

Navijači

 

Grobari proslavljaju 19. titulu šampiona 2005.

Grobari, navijači Partizana, su organizovani krajem 1970-ih. Nadimak su dobili od navijača najvećeg rivala Crvene zvezde, koji su mislili na uglavnom crne klupske boje, koje su bile slične zvaničnim uniformama grobara. Oni uglavnom podržavaju sve klubove u JSD Partizan. Organizovani navijači koji su tradicionalno zauzimali Južnu tribinu stadiona su se podelili 1999. na dve grupe. Novoosnovana grupa po imenu Južni Front je optužila nekoliko najviših članova Grobara za zloupotrebu njihovih privilegija, kao i sam klub za favorizovanje tih pojedinaca. Poslednjih godina navijači su prevazišli svoje razlike. Od novembra 2005. sve navijačke grupe su bojkotovale utakmice FK Partizan do ostavki predsednika Ivana Ćurkovića, sportskog direktora Nenada Bjekovića i generalnog sekretara Žarka Zečevića. Bojkot je prekinut 2007, posle podnošenja ostavki rukovodilaca i Grobari su se vratili na svoju matičnu tribinu.

Od kraja 2011. godine ponovo je došlo do podele među navijačima. Frakcija navijača koji sebe nazivaju „Zabranjeni“ optužio je klub da im zabranjuje ulaz na stadion. Od 2012. godine utakmice prate sa istočne tribine.

Grobari održavaju bliske prijateljske odnose sa organizovanim pristalicama Paoka, CSKA Sofije i CSKA Moskve.^[103]

Rivalstvo sa Crvenom zvezdom

Partizanov gradski rival je Crvena zvezda i utakmice između ova dva rivala se nazivaju „večiti derbi“. Ove utakmice su uvek bile željno iščekivane i vrlo spektakularne, ali zbog slabijeg kvaliteta fudbala u poslednjim godinama, kao i velike količine nasilja i huliganizma, je izazvao pad posećenosti. Derbi igran 11. maja 2005. u polufinalu kupa Srbije i Crne Gore je posetilo 8.000 gledalaca, što je najmanje u istoriji. Najveća posećenost je bilo oko 108.000 gledalaca. Iako je prvi derbi dobila Crvena zvezda, Partizan još uvek drži rekordnu pobedu 7:1.

Statistika fudbalskog derbija

• Od 23. maja 2019.

Stadion

Ime stadiona je Stadion Partizana, iako je poznat i kao „Stadion JNA“ (Stadion Jugoslovenske narodne armije) kako ga i danas mnogi navijači zovu. Partizanove pristalice ga ponekad zovu i „Fudbalski hram“.^[6]

Stadion Partizana je objekat sa najdužom sportskom tradicijom u Jugoslaviji. Nalazi se na mestu gde je pre Drugog svetskog rata bilo igralište šampiona BSK-a – Beogradskog sportskog kluba. Neposredno po završetku rata, započeta je izgradnja novog stadiona baš na tom mestu, a projektovao ga je arhitekta Mika Janković.^{[traži se izvor]} Na njemu je 9. oktobra 1949. godine odigrana prva utakmica između Jugoslavije i Francuske (1:1) u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo 1950.^[104]

Stadion je od polovine pedesetih do 1987. korišćen kao cilj godišnjeg festivala zvanog „Dan mladosti“. Svakog 25. maja, „Štafeta mladosti“ je predavana Josipu Brozu Titu, predsedniku Jugoslavije.

Stadion Partizana je u prvom periodu primao 55.000 gledalaca, ali je zbog pooštrenih kriterijuma međunarodnih fudbalskih asocijacija, posebno u domenu bezbednosti i komfora gledalaca, gledalište rekonstruisano 1998, ugrađena su sedišta, prošireni prolazi za ulazak i izlazak publike, montirana savremena oprema, pa je time gledalište svedeno na 32.710 mesta.^[104]

Pored stadiona Partizan poseduje i Sportski centar Partizan-Teleoptik. Kompleks se nalazi na površini od skoro 100.000 kvadratnih metara, u zapadnom delu opštine Zemun. To je trening baza svih selekcija Partizana. Prvi tim Partizana u njemu igra prijateljske utakmice. SC Partizan Teleoptik se sastoji od centralne zgrade sa ukupnom površinom od 4.000 kvadratnih metara, sedam terena sa prirodnom i dva sa veštačkom travom, sportskom dvoranom i parkingom. Unutar zgrade postoje objekti koji obuhvataju fitnes centar sa teretanom, saunu i teretanu sa najsavremenijom opremom, bazen, medija centar. Zgrada ima 19 stanova za igrače i tehničko osoblje.^[105]

 

Panorama stadiona Partizana.

Bivši igrači

 

Stjepan Bobek najbolji strelac u istoriji kluba

 

Saša Ilić igrač sa najviše nastupa u crno-belom dresu

Kroz Partizan je prošlo mnogo sjajnih igrača koji su ostavili dubok trag u klubu, a i u reprezentaciji. Za Partizan su igrali igrači iz Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Hrvatske, Slovenije, Makedonije, Bugarske, Rumunije, Španije, Izraela, Brazila, Kipra, Ukrajine, Poljske, Portugalije, Norveške, Senegala, Kameruna, Nigerije, Ugande, Gvineje Bisao, Gvineje, Libije, Tunisa, Sijera Leone, Obale Slonovače, Gane, Kine, Japana, Južne Koreje itd.

Najbolji strelac u istoriji kluba je Stjepan Bobek sa 425 pogotka, na odigranih 478 utakmica. Bobek je takođe najbolji strelac (38) u istoriji reprezentacije. Igrač sa najviše nastupa u crno-belom dresu je Saša Ilić, preko 800. Neki od najvećih jugoslovenskih/srpskih igrača koji su igrali u Partizanu su: Stjepan Bobek, Zlatko Čajkovski, Miloš Milutinović, Marko Valok, Bruno Belin, Branko Zebec, Milutin Šoškić, Fahrudin Jusufi, Velibor Vasović, Milan Galić, Vladica Kovačević, Ljubomir Mihajlović, Mustafa Hasanagić, Josip Pirmajer, Blagoje Paunović, Momčilo Vukotić, Nenad Stojković, Nikica Klinčarski, Dragan Mance, Milko Đurovski, Predrag Mijatović, Savo Milošević, Ivica Kralj, Mateja Kežman, Stevan Jovetić, Adem Ljajić, Vladimir Stojković, Lazar Marković, Zoran Tošić, Aleksandar Mitrović itd.

Partizan je tri puta u svojoj istoriji imao kandidata za Zlatnu loptu. Miloš Milutinović je u izboru za najboljeg igrača Evrope 1957. godine zauzeo 14. mesto. Milan Galić je 1962. i 1965. godine zauzeo 8. i 17. mesto. Galić je 1962. dobio zlatnu značku Sporta, nagradu za najboljeg sportistu u Jugoslaviji. Nenad Stojković je 1978. godine proglašen za fudbalera godine u Jugoslaviji. Predrag Mijatović i Mateja Kežman proglašeni su za fudbalera godine u SR Jugoslaviji/SCG 1992. i 2000. godine. Fudbalski savez Srbije je proglasio Vladimira Stojkovića najboljim srpskim fudbalerom u 2017. godini. Stojković je prvi fudbaler koji je osvojio ovu nagradu dok je nastupao u Superligi Srbije.

Prvi strani igrači u istoriji Partizana i jugoslovenskog fudbala su kineski reprezentativci Đa Sjućuen i Lju Hajguang. Oni su stigli u Partizan 1987. godine i bili su veoma popularni među navijačima Partizana. Devedesetih godina, Partizan gotovo da nije imao igrače iz drugih zemalja. Tokom dvehiljaditih, kroz Partizan je prošlo mnogo stranih igrača koji su ostavili veoma dubok trag i postali ljubimci navijača. Neki od najvećih stranih igrača koji su igrali u Partizanu su: Taribo Vest (2003–04), Ifeani Emeghara (2004–06), Žuka (2007–09, prvi Brazilac u Partizanu), Lamin Dijara (2007–12), Almami Moreira (2007–11), Kleo (2009–11, najbolji strelac Partizana u evropskim takmičenjima), Mohamed Kamara (2010–13), Ivan Ivanov (2011–13), Valeri Božinov (2015–17), Abubakar Umaru (2015–16), Everton Luiz (2016–18) Leonardo (2016–17), Leandre Tavamba (2016–18) itd.

Mlađe kategorije i veterani

Partizan je klub sa najviše titula prvaka države i Kupa u mlađim kategorijama u Srbiji.^[106] Mlađe selekcije učestvuju na brojnim turnirima širom Evrope, a Partizan organizuje međunarodni turnir do 17 godina uz učešće nekih od najboljih evropskih klubova.^[106] Partizan organizuje fudbalske kampove za decu u Srbiji, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Sloveniji, Australiji i Sjedinjenim Američkim Državama.^[106][107] Najbolji igrači iz mlađih kategorija potpisuju za Partizan ili njegovu filijalu Teleoptik.^[106]

Sve Partizanove mlađe kategorije treniraju u sportskom kompleksu Partizan-Teleoptik, zajedno sa Partizanovim seniorima i igračima Teleoptika.^{[traži se izvor]} Partizan je osvojio nekoliko nagrada za svoj rad sa mladima, uključujući i "Best European Youth Work" 2006. godine^[108], a omladinska škola kluba proglašena je za drugu najbolju u Evropi, posle Ajaksove.^[109] Partizanova akademija je proizvela brojne profesionalne fudbalere. Značajni igrači iz nedavne prošlosti su: Miralem Sulejmani, Stevan Jovetić, Adem Ljajić, Matija Nastasić, Lazar Marković, Aleksandar Mitrović, Miloš Jojić, Andrija Živković, Nikola Milenković, Strahinja Pavlović...

Partizan ima i ekipu veterana koja godišnje odigra oko pedeset utakmica širom Jugoslavije. Tim veterana čine:Arsenović, Babić, Bajović, Belojević, Bjeković, Čapljić, Đelmaš, Đorđević, Đorđić, Đurović, Gajić, Ješić, Lušić, Jocić, Jović, Kadenić, Kaličanin, Klinčarski, Marić, Marjanović, Marković, Pandurović, Pantić, Popović, Prekazi, Radaković, Radmanović, Radović, Smileski, Smiljanić, Spasić, Stavrić, Stevanović, Todorović, Tomić, Trbojević, Trifunović, Zalad, Zavišić, Živković, Varga, Vermezović, Vučićević, kao i igrači drugih klubova koji nastupaju kao gosti: Đurović, Filipović, Lukić, Nikić, Smiljanić, Tanović.^[110]

Rekordi

Saša Ilić je rekorder Partizana po broju nastupa — odigrao je 820 utakmica,^[111] a rekorder u broju golova postignutih za crno-bele je Stjepan Bobek sa 425 pogodaka.^[112] Za reprezentaciju Jugoslavije nastupilo je preko 150 Partizanovih fudbalera, a više od pedeset utakmica odigrali su Stjepan Bobek, Branko Zebec, Zlatko Čajkovski, Fahrudin Jusufi, Milan Galić, Milutin Šoškić, Slaviša Jokanović, Predrag Mijatović.^[113] Bivši igrač Partizana Savo Milošević je odigrao 102 utakmice za reprezentaciju, što je rekord koji drži zajedno sa Dejanom Stankovićem.^[114] Stjepan Bobek je za reprezentaciju postigao 38 pogodaka što je sadašnji rekord,^[115] Savo Milošević i Milan Galić dele drugu poziciju sa 37 pogodaka.^[115]

Klub je u dosadašnjim nacionalnim ligaškim takmičenjima postigao šest pobeda sa deset i više datih golova, u dva prvenstva je postigao po više od stotinu golova i drži rekord jugoslovenske prve lige sa 107 pogodaka u jednom prvenstvu i jedini je neporažen prvak ikada (u sezoni 2004/05 i 2009/10). Takođe su prvi klub koji je tri puta za redom osvajao prvenstvo (1961, 1962, 1963).^[116] Od raspada SFRJ u nacionalnim prvenstvima Partizan je osvojio najviše titula, postavši šampion 14 od 21 puta. Oni su jedini srpski klub ikada koji da osvojio šest uzastopnih nacionalnih prvenstava počevši od sezone 2007/08 do sezone 2012/13.^[117]

Partizan je sa Sportingom igrao prvi meč ikada u Kupu evropskih šampiona 1955. godine,^[118] a bio je i prvi balkanski i istočnoevropski klub koji je igrao finale Kupa evropskih šampiona u sezoni 1965/66.^[5] Prvi je srpski klub koji je igrao grupnu fazu Lige šampiona u sezoni 2003/04. Najveća pobeda u evropskim takmičenjima je 8:0 ostvarena protiv velškog prvaka Rila u kvalifikacijama za Ligu šampiona u sezoni 2009/10.^[119]

Uspesi

Takmičenje		Broj	Godina
Nacionalna takmičenja - 44
Nacionalno prvenstvo - 27
Prvenstvo SFR Jugoslavije	Prvak	11	1946/47, 1948/49, 1960/61, 1961/62, 1962/63, 1964/65, 1975/76, 1977/78, 1982/83, 1985/86, 1986/87.
	Drugi	9	1953/54, 1955/56, 1957/58, 1958/59, 1967/68, 1969/70, 1983/84, 1987/88, 1991/92.
	Treći	8	1947/48, 1950, 1952/53, 1959/60, 1966/67, 1968/69, 1984/85, 1990/91.
Prvenstvo SR Jugoslavije	Prvak	7	1992/93, 1993/94, 1995/96, 1996/97, 1998/99, 2001/02, 2002/03.
	Drugi	3	1994/95, 1999/00, 2000/01.
	Treći	1	1997/98.
Prvenstvo Srbije i Crne Gore	Prvak	1	2004/05.
	Drugi	2	2003/04, 2005/06.
	Treći	0	/
Prvenstvo Srbije	Prvak	8	2007/08, 2008/09, 2009/10, 2010/11, 2011/12, 2012/13, 2014/15, 2016/17.
	Drugi	3	2006/07, 2013/14, 2015/16.
	Treći	0	/
Nacionalni kup - 16
Kup SFR Jugoslavije	Pobednik	5	1947, 1952, 1954, 1956/57, 1988/89.
	Finalista	4	1948, 1958/59, 1959/60, 1978/79.
Kup SR Jugoslavije	Pobednik	4	1991/92, 1993/94, 1997/98, 2000/01.
	Finalista	3	1992/93, 1995/96, 1998/99.
Kup Srbije	Pobednik	7	2007/08, 2008/09, 2010/11, 2015/16, 2016/17, 2017/18, 2018/19.
	Finalista	1	2014/15.
Nacionalni superkup - 1
Superkup SFR Jugoslavije	Pobednik	1	1989.
	Finalista	0	/
Kontinentalna takmičenja - 1
Liga šampiona (Kup evropskih šampiona)	Pobednik	0	/
	Finalista	1	1965/66.
	Polufinale	0	/
	Četvrtfinale	2	1955/56, 1963/64.
Mitropa kup	Pobednik	1	1978.
	Finalista	0	/
	Polufinale	2	1956, 1959.

Trenutni sastav

Od 2. oktobra 2020.^[120][121]

Br.   Pozicija Igrač 1 G Matija Gočmanac 3 O Maki Banjak 4 O Dušan Lalatović 5 O Igor Vujačić 6 S Bibras Natho 7 S Denis Stojković 8 N Filip Holander 9 N Umar Sadik 10 S Lazar Pavlović 11 N Takuma Asano 15 O Uroš Vitas 16 S Saša Zdjelar 17 S Miljan Momčilović 19 S Aleksandar Šćekić 20 S Sejduba Suma 23 O Bojan Ostojić

Br.   Pozicija Igrač 26 S Aleksandar Miljković 31 O Rajko Brežančić 32 N Nikola Štulić 33 S Slobodan Stanojlović 41 G Aleksandar Popović 50 S Lazar Marković 70 S Nikola Čolić 72 O Slobodan Urošević 77 N Nemanja Jović 80 S Filip Stevanović 85 G Nemanja Stevanović 87 S Nikola Lakčević 88 G Vladimir Stojković (kapiten) 91 N Bojan Matić 97 N Aleksandar Lutovac 99 S Milan Smiljanić

Povučeni brojevi

22 – Saša Ilić Nakon završetka igračke karijere dugogodišnjeg kapitena tima Partizana, rukovodstvo kluba je 2019. godine donelo odluku da se broj 22 povuče iz dalje upotrebe.^[122]

FK Partizan u Superligi Srbije

IG = Igrao utakmica; P = Pobedio; N = Nerešeno; I = Izgubio; GD = Golova dao; GP = Golova primio; GR = Gol razlika; Bod. = Bodova; Plas. = Plasman;

Noviji rezultati

Poznati bivši igrači

Treneri

Ime Godina  Franjo Glazer 1945–1946  Ilješ Špic 1946–1951  Antun Pogačnik 1952–1953  Ilješ Špic 1953  Milovan Ćirić 1953–1954  Ilješ Špic 1954–1955  Aleksandar Tomašević 1955–1956  Kiril Simonovski 1956–1957  Florijan Matekalo 1957  Geza Kaločaj 1957–1958  Ileš Špic 1958–1960  Stjepan Bobek 1960–1963  Kiril Simonovski 1963  Marko Valok 1963–1964  Florijan Matekalo 1964  Aleksandar Atanacković 1964  Marko Valok 1965  Abdulah Gegić 1965–1967  Stevan Vilotić 1967  Stjepan Bobek 1967–1969  Stevan Vilotić 1969  Kiril Simonovski 1969–1970  Gojko Zec 1970–1971  Velibor Vasović 1971–1973  Mirko Damjanović 1973–1974  Tomislav Kaloperović 1974–1976  Jovan Miladinović 1976  Ante Mladinić 1977–1978  Florijan Matekalo 1979  Jovan Miladinović 1979  Josip Duvančić 1979–1980  Tomislav Kaloperović 1980–1982

Ime Godina  Miloš Milutinović 1982–1984  Nenad Bjeković 1984–1987  Fahrudin Jusufi 1987–1988  Momčilo Vukotić 1988–1989  Ivan Golac 1989–1990  Nenad Bjeković 1990  Miloš Milutinović 1990–1991  Ivica Osim 1991–1992  Ljubiša Tumbaković 1992–1999  Miodrag Ješić 1999–2000  Ljubiša Tumbaković 2000–2002  Lotar Mateus 2002–2003  Vladimir Vermezović 2004–2005  Jirgen Reber 2005–2006  Miodrag Ješić 2006–2007  Miroslav Đukić 2007  Slaviša Jokanović 2007–2009  Goran Stevanović 2009–2010  Aleksandar Stanojević 2010–2012  Avram Grant 2012  Vladimir Vermezović 2012–2013  Vuk Rašović 2013  Marko Nikolić 2013–2015  Zoran Milinković 2015  Ljubinko Drulović 2015  Ivan Tomić 2015–2016  Marko Nikolić 2016–2017  Miroslav Đukić 2017–2018  Zoran Mirković 2018–2019  Savo Milošević 2019—2020  Aleksandar Stanojević 2020–

Predsednici kluba

Spisak predsednika kluba.^[39]

Ime Godina Ratko Vujović 1950 Bogdan Vujošević 1952–1956 Đuro Lončarević 1956–1958 Martin Dasović 1958–1962 Dimitrije Pisković 1962–1963 Ilija Radaković 1963–1965 Vladimir Dujić 1965–1967 Mića Lovrić 1967–1971 Milosav Prelić 1971–1973 Vesa Živković 1973–1974 Predrag Gligorić 1974–1975 Nikola Lekić 1975–1979

Ime Godina Vlada Kostić 1979–1981 Miloš Ostojić 1981–1983 Dragan Papović 1983–1987 Zdravko Lončar 1987–1988 Ivan Ćurković 1989–2006 Nenad Popović 2006–2007 Tomislav Karadžić 2007–2008 Dragan Đurić 2008–2014 Zoran Popović 2014–2015 Ivan Ćurković 2015–2016 Milorad Vučelić 2016–

Dresovi i oprema

Period Proizvođač opreme Glavni sponzor 1978–1982 Sport Niko 1982 Adidas FIAT 1983–1985 Rubin 1986–1987 Iskra Delta 1988 Li Kuper 1989–1990 BEKO 1990–1992 Vokado Aiva 1992–1993 Admiral Niko 1993–1994 GOMA 1994–1996 Asiks 1996–1998 Najki OKI 1998–2000 Pežo 2000 NAAI 2000–2003 Puma

Period Proizvođač opreme Glavni sponzor 2003–2004 Kappa[123] Superfaund[123] 2004–2006 Imlek[124] 2006 Austroterm 2006–2009 Folksvagen[125] 2009–2010 MSI[126] 2010–2011 Adidas[127] EPS[128](*) 2011–2012 Niko 2012–2014 Lav pivo[129] 2014–2015 Niko (u prvom delu); Telekom Srbija (u drugom delu) 2015–2016 mts 2016– Najki

_{*Utakmice samo u Evropi ili domaćem kupu}

UEFA rang lista klubova i pozicija Partizana

Sezona Pozicija 2019/20 67. 2018/19 70. 2017/18 79. 2016/17 121. 2015/16 111. 2014/15 127. 2013/14 126. 2012/11 104. 2011/12 115. 2010/11 115. 2009/10 124. 2008/09 93. 2007/08 94. 2006/07 81. 2005/06 80. 2004/05 76.

Trenutna sezona (2019/20) Pozicija Tim Zemlja Poeni 61.  Borusija Menhengladbah Nemačka 26.000 62.  Jang Bojs Švajcarska 25.500 63.  BATE Borisov Belorusija 24.000 64.  Galatasaraj Turska 23.500 65.  Crvena zvezda Srbija 22.750 66.  Malme Švedska 22.000 67.  Partizan Srbija 22.000 68.  Sent Etjen Francuska 22.000 69.  Rapid Beč Austrija 22.000 70.  Lester Siti Engleska 22.000 71.  Istanbul Bašakšehir Turska 21.500 72.  Karabag Azerbejdžan 21.000 73.  PAOK Grčka 21.000